ACTA FAC MED NAISS 2025;42(2):142-152

Revijalni rad

Savremeni koncept etiopatogeneze i dijagnostike šoka

Uroš Ristić¹, Radmilo Janković^1,2, Marija Stošić^2,3, Milan Manić⁴, Jelena Živadinović^1,2,
Dalibor Stojanović³, Biljana Stošić^1,2

¹Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za anesteziju i intenzivnu terapiju, Niš, Srbija
²Univerzitet u Nišu, Medicinski fakultet, Niš, Srbija
³Univerzitetski klinički centar Niš, Klinika za kardiohirurgiju, Niš, Srbija
⁴Opšta bolnica Pirot, Služba anestezije i intenzivne nege, Pirot, Srbija

SAŽETAK

Uvod. Šok predstavlja stanje koje ugrožava život, a nastaje usled neusklađenosti ponude i potrošnje kiseonika; to dovodi do hipoksije ćelija i tkiva, koja uzrokuje smrt ćelija i disfunkciju vitalnih organa. Premda su efekti šoka u ranim fazama reverzibilni, odlaganje dijagnoze i započinjanja lečenja može dovesti do nepovratnih promena, uključujući multiorgansku insuficijenciju (MODS) i smrt. Postoje četiri glavne kategorije šoka: hipovolemijski, distributivni, kardiogeni i opstruktivni. Cilj ovog rada bio je da predstavi novu percepciju sagledavanja etiopatogeneze i efikasno postavljanje dijagnoze šoka.
Etiologija. Uzroci nastanka hipovolemijskog šoka mogu biti hemoragijski i nehemoragijski. Distributivni šok se deli na septički šok, sindrom sistemskog inflamatornog odgovora (SIRS), anafilaktički, neurogeni i endokrini šok usled razlika u njihovoj etiopatogenezi. Do kardiogenog šoka dovode intrakardijalni uzroci, dok se opstruktivni šok javlja usled ekstrakardijalnih faktora.
Patogeneza. Patogeneza svakog podtipa šoka je različita i zavisi od načina njegovog nastanka. Uopšteno govoreći, šok ima tri faze: kompenzovanu fazu, fazu celularnog distresa i dekompenzovanu fazu. Kada šok pređe u ireverzibilnu fazu, dolazi do multiorganskog oštećenja i smrti.
Klinička slika. Simptomi mogu varirati u zavisnosti od vrste i stadijuma šoka. Najvažnije promene koje se dešavaju u ovom sindromu tiču se hemodinamike. Naime, najčešći klinički znaci koji upućuju na šok jesu: hipotenzija, tahikardija, tahipneja, poremećen mentalni status, hladni ekstremiteti, modra koža i oligurija.
Dijagnoza. Dijagnoza šoka se zasniva na anamnezi, kliničkoj slici, fizikalnom pregledu, vitalnim parametrima i biohemijskim analizama. Vаžnu ulogu u postavljanju dijagnoze imaju i skor procene sekvencijalnog otkazivanja organa (engl. sequential organ failure assessment score ‒ SOFA score), acido-bazni status, krvna slika, hemodinamski monitoring, merenje diureze, hemokultura i dr.
Zaključak. Razumevanje etiopatogeneze šoka i njegovo rano prepoznavanje omogućavaju pravovremenu terapiju i poboljšavaju ishod bolesti.

 Ključne reči: šok, hemodinamski poremećaji, sepsa, etiopatogeneza