type_Document_Title

Saopštenje

ACTA.FAC.MED.NAISS. 1999; 16(2), 117-122

ZAKONODAVSTVO U OBLASTI SIDE

Vesna Bjegović, Viktorija Cucić
Gradski zavod za zaštitu zdravlja

UVOD

Zakonodavstvo u oblasti side, sa porastom broja inficiranih i obolelih, sve više zaokuplja pažnju stručnjaka i opšte javnosti. Udružuju se napori u stvaranju adekvatnih propisa u ovoj sferi na nacionalnom i medjunarodnom nivou, orijentisanih ka prevenciji i kontroli HIV infekcije i side. Takodje, u okviru javno-zdravstvenih disciplina, istražuju se legislativni odgovori različitih zemalja na epidemiju side, vrše medjunarodna poredjenja zakona i hronološki analiziraju legislativne reakcije i sadržaj podzakonskih akata (1). Na osnovu postojećih analiza, očigledno je da, u pogledu sadržaja propisa u oblasti side, zakonodavci pokušavaju da objedine interese javnosti sa interesima, pravima i odgovornostima pojedinaca, kao i da predvide zakonodavne odgovore na buduće epidemije. Istovremeno, pristup zakonodavstva u odgovoru na sidu treba da ohrabri saradnju i poverenje onih koji su inficirani HIVom ili pod rizikom infekcije, tako što će zaštiti njihovo dostojanstvo i integritet (2).

Kada se razmatra sida, zakonodavni regulativi takodje se odnose na uobičajenih pet elemenata zdravstvenog sistema: na korisnike zdravstvene zaštite, davaoce usluga zdravstvene zaštite, ustanove zdravstvene zaštite, upravljanje sistemom zdravstvene zaštite i na finansiranje zdravstvene zaštite (3). Medjutim, ono što razlikuje zakonodavnu regulativu u vezi sa HIV/sidom, u odnosu na sve druge bolesti je: oblast prava i dužnosti kao najznačajnijih legalnih odnosa i osnovnih sredstava zakona (4), kao i očigledna povezanost zakonodavne regulative sa prevencijom i kontrolom HIV infekcije i side (5). Verovatno je ovo razlog što je jedan od odgovora na HIV/sidu bila i »epidemija« različitih zakona i politika, a odluke u sudskim procesima povezanim sa sidom gotovo identično interesantne za javnost kao i nova otkrića o virusu u laboratorijama (6). Tako, još 1991. Svetska zdravstvena organizacija je sastavila listu od preko 580 zakona i propisa iz različitih zemalja u vezi sa HIV infekcijom i sidom. Ipak, postoji sumnja oko efikasnosti zakonodavnih aktivnosti i saglasnost stručnjaka da su mnogi propisi u ovoj oblasti bili beskorisni i vrlo često štetni i kontraproduktivni, jer umesto zasnivanja na razumevanju medicinske prakse u pogledu širenja infekcije, pre su bili vodjeni strahom i zahtevima javnosti za izvesnom akcijom (7,8,9).

Ljudska prava i sida

Smatra se da ni u jednoj drugoj populacionoj grupi prava nisu tako ugrožena kao u grupi HIV pozitivnih i osoba obolelih od side, čak i ona iz heksagona osnovnih ljudskih prava, kao što su: prava na život, slobodu, imovinu, intelektualnu tvorevinu, pravdu i pravnu državu (10). Takodje, još od početka epidemije, zapažena je jasna veza izmedju ljudskih prava i prevencije i kontrole HIV infekcije i side (5). Posmatrajući zakonodavne odgovore na HIV/sidu u sferi ljudskih prava, od početka epidemije, prolaze kroz tri različite faze (11).

U prvoj fazi, početkom osamdesetih, sa pojavom epidemije, predlažu se mere prevencije koje dovode do direktne konfrontacije izmedju zdravstvenih radnika i boraca za ljudska prava. Razlog tome je što su ove mere uključivale izolaciju, obavezno testiranje i karantin sa ciljem da se spreči širenje HIV infekcije. U drugoj fazi, koja počinje oko 1987. godine, zdravstveni profesionalci eksplicitno prepoznaju da diskriminacija HIV pozitivnih osoba i obolelih od side smanjuje efektivnost javno-zdravstvenih preventivnih napora, pa je stoga bila kontraproduktivna i neizbežno dovodila inficirane osobe u poziciju da prikrivaju svoj HIV pozitivni status. Iz ovih razloga, Svetska zdravstvena organizacija, 1988. godine, na svojoj Skupštini usvaja Rezoluciju kojom se prevenira diskriminacija osoba koje su inficirane HIVom i onih koje su obolele, kao osnovni element uspešnih preventivnih programa. Istovremeno se princip nediskriminacije ugradjuje u Globalnu sida strategiju. U trećoj fazi, koja počinje devedesetih godina i traje i danas, otvaraju se nove zakonodavne perspektive, fokusirane na vulnerabilnost prema HIV infekciji. Pri razmatranju ličnih, programskih i društvenih faktora koji doprinose vulnerabilnosti, postalo je jasno da je nedostatak poštovanja ljudskih prava i dostojanstva bio jedan od osnovnih faktora koji doprinose problemu HIV/side. Danas se ostvaruje povezanost u aktivnostima izmedju zdravstvenih profesionalaca i zagovornika poštovanja ljudskih prava, pa i prava na zdravlje, što predstavlja novu bazu za preventivne akcije.

Medjutim, pri analizi nacionalnih zakona, politika i praksi širom sveta od strane različitih autora, zapaženo je da, i pored preporuka iz Globalne sida strategije, postoji nedostatak privrženosti standardima ljudskih prava (11,12). Specifični problem u vezi sa ovim i dalje ostaje diskriminacija koja se zasniva na stvaranju razlike izmedju osoba koja vodi ka nepravednom i nesnošljivom odnosu. Ovakva diskriminacija je obično rezultat predrasuda i nedovoljnog znanja, poricanja činjenice da se ljudi razlikuju i stvaranja osećanja superiornosti u odnosu na one koji su »različiti«. Zbog toga se još uvek nameće, u okviru ljudskih prava, isticanje principa nediskriminacije bez obzira na rasu, boju kože, pol, religioznu pripadnost, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, vlasništvo, rodjenje i takozvani »drugi status«. Premda medjunarodno pravo ne zabranjuje eksplicitno diskriminaciju zasnovanu na stanju zdravlja, Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija naglašava da su »svi jednaki pred zakonom i imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu od svih diskriminacija i pokušaja diskriminacije u vezi sa stanjem zdravlja.«(13). Iskustvo pokazuje da poštovanje ovog principa u svetlu HIV infekcije i side vodi efikasnosti prevencije i kontrole (14).

Indirektni efekti zakonskih propisa u svetlu HIV/side i ljudskih prava na smanjivanje diskriminatorskih stavova i potencijalnih ponašanja javnosti sagledavaju se putem javo-zdravstvenih istraživanja (15,16,17). Kako u svetu (5,18) tako i u našoj zemlji aktuelna istraživanja pokazuju da su stavovi javnosti još uvek u sferama diskriminacije i marginalizacije, bez obzira na znanje koje se poseduje o načinima HIV transmisije (19,20,21). U okviru ovih istraživanja naročito se ističu medjunarodne studije prestižnih akademskih institucija čiji je osnovni cilj - analiziranje HIV/side i ljudskih prava. Primeri uglednih institucija koje sprovode ovakve studije su: Britanska medicinska asocijacija, Harvardska škola javnog zdravlja, Kanadski Nacionalni savetodavni komitet za sidu, Švajcarski institut komparativnog zakonodavstva, Danski Centar za ljudska prava, Georgetown/Hopkins Univerzitet.

Specifičnosti zakonodavstva u oblasti side

Poznato je, na jednoj strani, da postoji neizbežna veza izmedju ljudskih prava i efikasne preventivne strategije za kontrolu side, a na drugoj strani, zakoni su oduvek bili osnovni mehanizmi za prepoznavanje ljudskih prava, kako na internacionalnom tako i na nacionalnom nivou. Imajući u vidu značaj zakonskih regulativa, ne samo za zaštitu i tretman obolelih, već i za redukciju širenja infekcije, danas mnoge zemlje imaju specifično zakonodavstvo koje podržava zdravstvenu politiku u vezi sa HIV/sidom, a zasniva se na medjunarodnim propisima koji se odnose na ljudska prava, jednakost i socijalnu pravdu (počevši od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948,preko brojnih drugih konvencija i povelja). Ipak zapaža se da još puno treba da se uradi na adekvatnoj implementaciji ovih medjunarodnih instrumenata u nacionalne zakone svake zemlje. Hamblin (22) je, analizirajući ulogu zakona u ovim aktivnostima, 1991. godine, identifikovala tri modela kroz koja se zakoni integrišu u zdravstvenu politiku u vezi sa HIV/sidom:

Model tradicionalne zabrane u kojem se kažnjavaju odredjene forme ponašanja;
Model sa fokusom na zaštitnu funkciju zakona i potrebu da se podrže prava i interesi osoba koje žive sa HIV/sidom; i
Model koji se zalaže za aktivnu upotrebu zakona sa ciljem da se promovišu promene u vrednostima i obrascima društvenih interakcija koje vode ka vulnerabilnosti prema HIV infekciji.

Veliki broj zemalja, u svom zakonodavstvu primenjuje prvi model, ima zakonske propise za obavezno izveštavanje o HIVu i sidi, ustanovljene procedure obaveznog testiranja na HIV, ili izričite zakone usmerene specifično na HIV/sidu. Prema Hamblin, očigledna je prinudna priroda ovakvih zakona, koja može da smanji preventivne napore time što utiče na odlučivanje ljudi koji su HIV pozitivni, ili pod rizikom za infekciju, da ne saradjuju i da se ne uključuju u preventivne aktivnosti. U ovakvim slučajevima zakonodavci koji kreiraju propise u vezi sa HIVom moraju da uzimaju u obzir i ovakve indirektne efekte sankcija koji dovode do toga da se zakoni zabrana i kazni u praksi često ne primenjuju. Iskustvo sa HIV infekcijom pokazuje da je ovaj model neadekvatan zakonodavni odgovor, a njegova uloga pre negativna nego pozitivna.

Drugi model se fokusira na mogućnostima da se zakonom zaštite HIV pozitivne osobe i oboleli od različitih formi diskriminacije, povrede anonimnosti i privatnosti, kao i ostalih štetnih i neželjenih pojava. Prema Hamblin, ovo je centralni model u svetlu HIV/side, zbog stalno prisutne diskriminacije, ali i prepoznavanja medjusobne povezanosti izmedju side i ljudskih prava, na nacionalnom i internacionalnom nivou. Istovremeno, ovakvi zakoni sa zaštitnom funkcijom povećavaju spremnost ljudi, koji su pod rizikom, na saradnju u preventivnim akcijama.

Treći model je najviše kontroverzan, ali takodje može biti i najvažniji. On sugeriše da zakonodavstvo može imati proaktivnu ulogu ne samo kroz balansiranje odnosa izmedju prava i ovbaveza pojedinaca, već i u traganju za promenom vrednosti i obrazaca u društvenim interakcijama. Predstavlja izazov za devedesete godine jer se odnosi ne samo na specifične oblasti HIV/side, već i na edukativne programe i istraživanja novih metoda prevencije HIV transmisije, kao i razotkrivanje onih društvenih faktora koji onemogućavaju pojedinca da se sam zaštiti od HIV infekcije. Ovakav zakonodavni model može da provocira i osnaži zahteve za promenama, ali zahteva i kreativni pristup koji prepoznaje daleko veće uloge zakona od onih koje se svode na zabranu i zaštitu.

Brojni su primeri u literaturi primene jednog od navedenih modela na pojedinačne pravne slučajeve u sudskoj praksi povezane sa HIV infekcijom (na različita parničenja). Najčešći predmeti parničenja odnose se na tužbe HIV pozitivnih osoba zbog izražene diskriminacije na radnom mestu i pri zapošljavanju, zbog nerešenih porodičnih pitanja, pitanja osiguranja, pružanja zdravstvene zaštite, odgovornosti u vezi sa deliktima i nepoštovanja izbegličkih zakona u svetlu HIV/side (6,23). Ovakva parničenja su posebno česta u Americi, gde je, na primer, još 1992 bilo približno 1000 sudskih slučajeva u vezi sa HIV/sidom, bilo nerešenih bilo da je doneta presuda. Analizirajući pojedinačne slučajeve u sferi krivičnog zakonodavstva nalaze se takodje brojni primeri (24,25,26,27).

Premda nacionalna zakonodavstva najčešće specifično ne regulišu HIV/sidu putem članova krivičnog prava, polazeći od principa da su problemi u vezi sa ovom bolešću indirektno ugradjeni u članove koji se odnose na druga krivična dela, ipak je Evropski savet još 1989. godine dao preporuku za primenu krivičnog zakona u sledećim slučajevima (12,28):

da je učinilac krivičnog dela koje može dovesti do zaražavanja znao da je nosilac HIVa;
da je maloletno lice žrtva prenošenja HIVa seksualnim kontaktom;
da je učinilac propustio da partnera obavesti o zarazi, a to ovaj nije znao na drugi način; i
da je seksualni kontakt ostvaren prinudom.

Iste preporuke predvidjaju i krivičnu odgovornost zdravstvenih radnika u slučajevima nesavesnog lečenja bolesnika i neukazivanja lekarske pomoći.

Izuzetno značajan doprinos u oblasti HIV/side, medjunarodnog zakonodavstva i rešavanja pojedinačnih slučajeva ugrožavanja ljudskih prava predstavlja Medjunarodni vodič: »HIV/sida i ljudska prava«, publikovan 1998 (29). Visoki komesarijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija i UNAIDS (Udruženi program Ujedinjenih nacija za HIV/sidu) ovim vodičom pozivaju vlade država i lokalne zajednice da se suoče sa pitanjima koja otvara sida:

unapredjenje državne odgovornosti i medjusektorske saradnje;
široke reforme zakona i zakonskih službi sa fokusom na nediskriminaciji, zaštiti javnog zdravlja i unapredjenju statusa žena, dece i marginalizovanih grupa; i
podrška za razvoj privatnog sektora i učešća zajednice u odgovoru na HIV/sidu, uključujući osnaživanje zajednice i odgovornost gradjanskog društva za etički i efektivni odgovor na infekciju.

U vodiču se posebno sveobuhvatno razmatraju ljudska prava i HIV/sida kroz oblasti: nediskriminacija i jednakost pred zakonom, prava žena, prava dece, pravo na brak, osnivanje i zaštitu porodice, pravo na privatnost, pravo na uživanje i primenu dobrobiti naučnog progresa, pravo na slobodu kretanja, pravo na traženje i dobijanje azila (utočišta), pravo na slobodu i ličnu bezbednost, prvo na edukaciju, sloboda izražavanja i informisanja, pravo učestvovanja u političkom i kulturnom životu, pravo na zdravlje, pravo na adekvatno življenje i socijalne službe, pravo na rad i sloboda od svirepih, nehumanih i degradirajućih tretmana i kazni.

Savremeno zakonodavstvo u oblasti side u svetu i u našoj zemlji

Danas, pored izazova rešavanja navedenih pojedinačnih slučajeva u sudskoj praksi, kada se radi o HIV/sidi mnoge zemlje, putem istraživanja aktuelnog zakonodavstva, nastoje da predlože i obezbede specifične propise u vezi sa ovom bolešću. Prema Michael Kirby (30), za legalna merenja, na osnovu kojih se kreira zakonodavstvo, uzimaju se u obzir sledeće smernice:

Poštovanje kulturalnih i legalnih različitosti svakog zakonodavstva;
Obezbedjivanje da vodeći kriterijum sadrži spečavanje širenja virusa;
Osiguranje da je zakon zasnovan na potvrdjenim naučnim činjenicama;
Pregledavanje starih zakona u oblasti javnog zdravlja i njihovo reformisanje;
Suočavanje sa mogućim neukusnim i nepopularnim zakonskim odlukama, kao što je na primer besplatna distribucija sterilnih igala za narkomane;
Poštovanje ljudskih prava svih ljudi;
Opiranje pojednostavljenim rešenjima u smislu zalaganja za sistem »kazni i naredbi« radi spečavanja širenja side, a posebno ne za proširivanje krivičnog prava;
Obezbedjivanje da su prinudne mere proporcionalne potrebama za akcijom;
Izbegavanje poverenja da se samo zakonima mogu regulisati pitanja u vezi sa HIV/sidom, a posebno preventivne aktivnosti;
Prepoznavanje paradoksa zakonodavstva u oblasti side, s obzirom da je iskustvo pokazalo da su najefikasniji oni zakoni usmereni na zadržavanje širenja HIV infekcije koji uključuju poverenje i pažnju u odnosu na ljude pod rizikom infekcije.

Brojni autori analiziraju savremeno zakonodavstvo u oblasti side u svetu, pri čemu se uočavaju sledeće karakteristike nacionalnih propisa (12,29):

uvodjenje centralizovane evidencije na nacionalnom nivou i izveštavanje na medjunarodnom nivou, upućivanjem podataka Svetskoj zdravstvenoj organizaciji o kretanju incidence i prevalence side, dobnoj i polnoj strukturi obolelih, strukturi po načinu infekcije i kliničkim manifestacijama;
uvodjenje testiranja radi otkrivanja infekcije za pojedine grupacije, kao što su donatori tkiva i organa i samo trudnica iz rizičnih grupa, dok još uvek u zemljama ne postoji konsenzus oko testiranja pripadnika rizičnih grupa (narkomani, homoseksualci, promiskuitetne osobe), kao i lica koji žive pod »karantinskim« načinom života (zatvorenici, vojnici);
preispitivanje potrebe prijavljivanja zaraženih i obolelih, kao i seksualnih kontakata zaraženih;
uvodjenje mera ograničenja u odnosu na obolelog, kao i obaveznog lečenja;
briga o načinu saopštavanja zaraženom i obolelom o HIV pozitivnom statusu i prognozi bolesti; i
zakonodavno regulisanje postupaka i sveobuhvatne edukacije zdravstvenih radnika u oblasti HIV/side.

Od svih navedenih oblasti koje podležu zakonodavnoj regulativi, verovatno je najviše nedoumica izazivalo regulisanje oblasti obaveznog testiranja, budući da su ostale već bile na izvestan način regulisane u okviru opštih zdravstvenih zakona ili specifičnih zakona u vezi sa zaraznim bolestima. Posle brojnih istraživanja, kao i primera iz kliničke prakse, Svetska zdravstvena organizacija je još 14. maja 1992. godine usvojila Rezoluciju po ovom pitanju u kojoj se ističe da nema javno zdravstvenog opravdanja za mere koje ograničavaju individualna prava, a pre svega za one koje se odnose na testiranje, kao što je na primer obavezni skrining. Ipak, postoji preporuka za dobrovoljno testiranje, a naročito zakonodavno regulisanje dostupnosti ovakvog testiranje za sve zainteresovane.

Indirektni pokazatelj nacionalnih i internacionalnih napora da se sprovode programi reforme zakona fokusiranih na ove oblasti HIV/side su i usvojene povelje i deklaracije. U desetogodišnjem periodu, od 1988. do 1998. godine, usvojeno je preko 20 ovakvih dokumenata koji pretstavljaju platformu za kreiranje pojedinačnih propisa (29).

Za razliku od nekih drugih zemalja, u našoj zemlji ne postoje zakoni specifično i direktno usmereni samo na sidu, kao što je to slučaj u nekim zemljama. Postojeća zakonodavna regulativa, medjutim, značajno na indirektan način pokriva brojne aspekte prevencije i kontrole HIV infekcije.

Tako se može poći od najviših zakonodavnih akata: Saveznog i republičkih ustava. Ustavom SRJ, članovima 22, 33 i 60 široko su zagarantovana osnovna prava na zdravlje i zdravstvenu zaštitu, pa samim tim i kada se radi o sidi. Slično je precizirano i republičkim ustavima. Zakonski propisi koji se mogu kompletno direktno primeniti i u rešavanju pitanja u vezi sa sidom su sledeći (31):

Savezni zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju;
Republički zakon o zaštiti od zaraznih bolesti;
Krivnični zakon (član 127); i
Odluka o načinu vršenja obaveznih zdravstvenih pregleda odredjenih kategorija zaposlenih i drugih lica.

Pored ovih opštih propisa, u našoj zemlji su zakonom regulisane i posebne mere u vezi sa sidom koje se odnose na rano otkrivanje izvora zaraze i puteva prenosa, epidemiološko ispitivanje, istraživanje osoba iz kontakta, obavezno testiranje dobrovoljnih davalaca krvi i testiranje davalaca tkiva, semene tečnosti i organa. Obaveza testiranje je proširena i na lica koja su na hemodijalizi, kao i radnike koji rade na hemodijalizi i transfuziji uz obavezu kontrolnog pregleda. Takodje je utvrdjena obaveza ispitivanja trudnica prema medicinskim i epidemiološkim indikacijama. U našoj zemlji postoji i obaveza prijavljivanja smrti, bolesti i prisustva specifičnih antitela, dok se za slučaj lečenja ne podrazumeva obavezna hospitalizacija (12).

Generalno, ukoliko se naše zakonodavstvo analizira prema Hamblinim modelima (22), ono ima prihvatljive propise u pogledu zaštite prava HIV pozitivnih osoba i obolelih od side i pripada Modelu sa fokusom na zaštitnu funkciju zakona. Medjutim, bez obzira na prisutnu pozitivnu pravnu regulativu, u praksi su brojni primeri kršenja prava ovih ljudi, ne samo do strane opšte, već i stručne javnosti.

Zaključak

Imajući u vidu prirodu HIV infekcije i side u svim zemljama se nameće izazov za stručnjake u oblasti zakonodavstva, političkog odlučivanja i javnog zdravstva za preduzimanjem akcija na kreiranju specifičnih zakonskih regulativa u vezi sa HIV bolešću koje će pre svega obezbediti zadržavanje širenja epidemije, kao i sprečiti diskriminatorski odnos prema ljudima u vezi sa HIV infekcijom. Pri kreiranju zakonodavstva povezanog sa HIV/sidom značajan je pristup koji zakone prepoznaje samo kao deo regulisanja prevencije side, u kome se ne preteruje sa prinudnim merama kao sredstvom za sprečavanje širenja infekcije, budući da je rizik od zakonske kazne po pravilu potisnut u kritičnim momentima rizičnog ponašanja.

Primeri ovakvih zakonodavnih akcija uključuju usvajanje propisa u vezi sa programima seksualnog vaspitanja počevši od osnovnog školovanja, podsticanje dostupnosti kondoma zakonskim merama za sve dobne grupe, posebno mlade, preispitivanje zakona o drogama, preduzimanje zakonskih mera za distribuciju sterilnih igala medju narkomanima i slično.

Literatura

1. Zeegers PD. HIV/AIDS and the legislature: an international comparison. AIDS Care 1998; 10(Suppl 1): 65-73.

2. Department of Community Services and Health (DCSH). Report of the Working Panel on Discrimination and Other Legal Issues - HIV/AIDS. Canbera The Department 1989.

3. Leenen HJJ, Pinet G, Prims AV. Trends in Health Legislation in Europe. New York: Masson 1986.

4. Gostin LO, Webber DW. HIV infection and AIDS in the public health and health care systems: the role of law and litigation. JAMA 1998; 279(14): 1108-13.

5. Mann MJ, Tarantola JMD. AIDS in the World. Global Dimensions, Social Roots and Responses. New York: Oxford University Press 1996.

6. Johnston C. AIDS and the Law: Do Courts have a Place in the Bedrooms of the Nation? Canadian Medical Association Journal 1992; 146(11): 2065-70.

7. Cucić V. Prevencija SIDE - traganje za efikasnom strategijom. U: Savin K i sar. AIDS i društvena reakcija. Beograd: ITGP Prometej, Biblioteka Erinije 1992. 76-84.

8. Dwyer JM. Legislating AIDS Away: The Limited Role of Legal Persuasion in Minimizing the Spread of the Human Immunodeficiency Virus. Journal of Contemporary Health Law and Policy 1993; 9: 167-76.

9. Cucić V, Bjegović V. Socijalni marketing i procena efekata mas medijske kampanje posvećene mladima u oblasti AIDSa. Medicinska istraživanja 1996; 29(1): 48.54.

10. Obradović K. Početnica za ljudska prava. Drugo izdanje. Beograd: Beogradski centar za ljudska prava 1998. p.29-46.

11. Gruskin S, Hendriks A, Tomasevski K. Human Rights and Responses to HIV/AIDS. In: Mann MJ, Tarantola JMD, editors. AIDS in the World. Global Dimensions, Social Roots and Responses. New York: Oxford University Press 1996. p. 326-40.

12. Simović-Hiber I. AIDS i pravo. U: Savin K i sar. AIDS i društvena reakcija. Beograd: ITGP Prometej, Biblioteka Erinije1992. 85-104.

13. UN Commission on Human Rights. Non-Discrimination in the Field of Health. Preambule. Resolutin; 11(March 2, 1989) 1989.

14. Global AIDS Policy Coalition. Towards a New Health Strategy for AIDS: A Report of the Global AIDS Policy Coalition. Boston: GAPC 1997.

15. Cucić V, Bjegović V, Djokić D. Nacionalna strategija i AIDS prevencija. Srpski arhiv 1992; 120(Suppl 3): 23-7.

16. Cucić V, Bjegović V, Vuković D. Evaluacija programa AIDS prevencije. Zdravstvena zaštita 1997; 26(5): 23-30.

17. Cucić V, Bjegović V, Vuković D. Vaspitanje za zdravlje i prevencija side. Srpski arhiv 1999; 127:

18. Cleland J. Knowledge and attitudes about AIDS of residents of Greater Athens. Social Science and Medicine 1993; 37(1): 77-83.

19. Korać V. Društvena reakcija na SIDU - Lica zavisna od droga i javno mnjenje. U: Savin K i sar. AIDS i društvena reakcija. Beograd: ITGP Prometej, Biblioteka Erinije 1992. 66-75.

20. Cucić V, Bjegović V, Vuković D. Retrospektivna analiza dokumentacije Tanjuga. Glasnik 1996; 70(Supl 1): 72-77.

21. Bjegović V, Cucić V, Vuković D, Marinković J, Šantrić-Milićević M. Istraživanje za evaluaciju programa AIDS prevencije. Zdravstvena Zaštita 1998; 27(4):13-22.

22. Hamblin J, Reid E. Women, the HIV Epidemic and Human Rights: A Tragic Imperative. In: Rights and Humanity. Gloal Expert Meeting. AIDS: A Question of Rights and Humanity. Participants' Presentations & Background Papers. Hague, 21-24 May 1991.

23. Rivera RR. Lawyers, Clients, and AIDS: A View from the Trenches. Ohio State Law Journal 1989; 49-46.

24. Blumberg M, ed. AIDS: The Impact on the Criminal Justice System. Columbus, OH: Merrill Publishing Company 1990.

25. Dalton HL. Criminal Law. In Burris S, Dalton HL, Miller JL, ed. AIDS Law Today. A New Guide for the Public. New Haven: Yale University Press 1993. p. 242-62.

26. Callwood J. A Date with AIDS. Saturday Night 1995; March: 53-58, 93.

27. Elliott R. Criminal Law & HIV/AIDS: Final Report. Montreal: Canadian HIV/AIDS Legal Network and Canadian AIDS Society 1996.

28. Closen ML, Deutschman JS. A proposal to Repeal the Illinois HIV Transmission Statute. Illinois Bar Journal 1990; 12: 592-600.

29. UN, UNAIDS. HIV/AIDS and Human Rights. International Guidelines.Geneva: Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights and Joint United Nations Programme on HIV/AIDS (UNAIDS) 1998.

30. Kirby M. The Ten Commandments. Australian National AIDS Bulletin 1991; 4(3): 30-31.

31. ING-PRO. Registar važećih saveznih i republičkih propisa. Beograd: Izdavačko grafičko preduzeće d.o.o. Beograd 1999.