Acta Medica Medianae
Vol. 50, No 3, Septembar, 2011
UDK 61
ISSN 0365-4478(Printed version)
ISSN 1821-2794(Online)
 

Correspondence to:

Ana Stanković

Klinički centar Niš

Klinika za onkologiju

Bul. dr Zorana Đinđića 48

18000 Niš, Serbia

E-mail: ana.stankovic@yahoo.com

Pregledni rad                                                                          

UDC: 615.8:575.113

doi:10.5633/amm.2011.0314s

MOGUĆNOSTI I DOMETI TERAPIJE GENIMA

Ana Stanković¹ i Nikola Živković²

Klinički centar Niš, Klinika za onkologiju, Niš, Srbija¹

Univerzitet u Nišu, Medicinski fakultet, Institut za patologiju, Niš, Srbija²

            Sve je veći broj dokaza da su zapaženi induvidualizmi u farmakokinetici i farmakodinamici lekova genetski determinisani i da primarno obuhvataju metabolizam lekova i transportne procese. Dosadašnja saznanja, bazirana na sakupljenim dokazima, jasno pokazuju da rano prilagođavanje terapijskog režima genetskim osobinama bolesnika može pomoći da se izbegnu neželjena dejstva. Ovakav pristup znači individualizovanu, optimalnu terapijsku primenu lekova baziranu na doznom režimu koji je prilagođen individualnom genotipu. Genetska terapija predstavlja nameran prenos genetskog materijala u humane somatske ćelije u profilaktičke, terapijske ili dijagnostičke svrhe. Dok je tehnologija za transfer gena vrlo usavršena, etički principi vezani za ovaj postupak i dalje su predmet brojnih rasprava. Cilj genetske terapije je da koriguje genetske defekte i da uspostavi normalnu ćelijsku funkciju. Većina tehnika genetske terapije treba da omogući zamenu defektnih gena onima koji normalno funkcionišu. Idealni vektor bi trebalo da deluje na specifične ciljne ćelije, bez stimulacije inflamatornog odgovora domaćina. Osim toga, trebalo bi da omogući prenos gena različite dužine (dužine kodirajuće sekvencije terapijskih gena se znatno razlikuju i trebalo bi da postoji mogućnost ubacivanja regulatornih sekvencija za transdukciju i ekspresiju) i da se integriše u hromozom ćelije domaćina na tačno određeno mesto ili da ostane u vidu epizoma unutar nukleusa (ne sme se dopustiti da se ugradi nasumice u hromozome domaćina, jer bi to značilo poremećenu kontrolu ekspresije). Postojeći vektorski sistemi mogu se ukratko podeliti na virusne i nevirusne. U radu će biti izloženi osnovni principi primene gena u terapiji ateroskleroze, naslednih plućnih bolesti i malignih oboljenja. Acta Medica Medianae 2011;50(3):74-80.

Ključne reči: genetska terapija, geni, ekspresija, ateroskleroza, nasledne plućne bolesti